Maroko je bio ideja koja me je dugo opsedala, znala sam da ću se zaljubiti, ali nisam znala ni kako da stignem do tamo, ni kako da se ponašam kad stignem. Kako život piše romane, niko od mojih prijatelja ili nije imao u planu Maroko, ili je očekivao da ja sve smislim, pa da oni lagano krenu. A mene je neki imaginarni strah kočio i kočio, pa sam stavila Maroko u onu glupu kategoriju “jednog dana, pa biće”. Onda je osvanula korona i jedni te isti dani u karantinu, i posle godina praznog hoda jednog dana sam spontano počela da sejvujem mesta na mojoj Maroko mapi. I naravno kada vaša energija nekuda pođe i svet se zaveri da vam ostvari planove, pa sam 2024. godine i stvarno osvanula tu.
I sve sa osećajem izgubljenosti posle zemljotresa koji me je zatekao trećeg dana u Maroku to putovanje je postalo je najbolje iskustvo ikada. Jednostavno, ova zemlja je prelepa. Neočekivana. Drugačija. Raskošna. MAGIČNA!
Ovde i tu pronađite preporuku za dva genijalna hotela u Marakešu i malo van. A sada krećem da vezem svoj plan za dalje istraživanje. Kako sam se vratila, tako se u Tangeru otvorio novi hotel koji je sada zlatnim slovima upisan na moju travel listu. Villa Mabrouka (u prevodu – kuća sreće) je imanje koje su Yves Saint Laurent i Pierre Bergé kupili devedesetih godina i tu su živeli do 2008. godine, oni su angažovali dizajnera Jacquesa Grangea da osmisli enterijer. Njihov brif je glasio: otkačeni Englez dolazi da nastavi život u Tangeru i želi da svaka soba bude druge boje. Danas je engleski dizajner Jasper Conran vilu renovirao i pretvorio u hotel od 12 soba i radi se o dizajn poeziji kakvu svi zaslužujemo.
Iako su sobe predivne i predstavljaju idealnu bazu za sve one koji su negde usput zagubili inspiraciju. Pravi spektakl je bašta, u trenutku kada je otkupio imanje Jasper je zatekao baštu punu puzavica i bambusa, a onda je stvari podigao na novi nivo tako što je dodao čak 6.500 (!) novih biljaka, rastinja i drveća. Usred te rajske bašte nalaze se dva bazena, prvi veći je „usečen“ u stene na litici, dok je drugi manji obložen lokalnim tikriznim pločicama. Tu su i prozračni paviljoni u kojima su sada smešteni restorani.
Ono što je posebno na ovom imanju jeste odnos broja članova osoblja i gostiju, tačno njih 88 brine se o 24oro gostiju (!!!). Radi se o istinskom old school luksuznom iskustvu, doručak se služi na terasi, na najfnijem francuskom porcelanu, čajnici nose potpis Jaspera Conrana za Wedgwood, a on je dizajnirao i poseban escajg za ovo mesto. Ručak se ceremonijalno služi uz bazen sve sa pesmama Franka Sinatre kao zvučnom podlogom.
Ako fantazije mogu da ožive, upravo ovde žive svoj najbolji život!
