Prevalili smo dugačak put od toga da je zalutati u self help odeljak knjižare društveno samoubistvo (setimo se Šarlot i njenog histeričnog bacanja knjige o samopomoći kroz prozor) do današnjeg trenutka kada u inostranim knjižarama postoje posebne sekcije posvećene self help poeziji. Stihovima koji u visokim koncentracijama donose olakšanje, utehu i smer. Doduše i kod nas se generalno poezija preselila sa dna police u ćošku na istaknuto mesto u knjižari, napredujemo malim koracima.
Kad je self help u pitanju, briljiram da sebi praktično odmognem. Umesto jednostavno razloženih saveta u bullet point formi, uporno biram sve ikada priručnike o psihi, a kada kažem priručnike zaista to mislim „Emocije“ dr Zorana Milojevića su kod mene na mestu gde bi nekada u poštenim kućama stajao imenik. Dok mi je prst trenutno tačno iznad opcije naruči Jalomovu „Egzistencijalističku psihoterapiju“.
Istina, ne umem da imam lagani hobi, ali tako je kako je. No, nekada sam umorna, od definicija, dugačkih zamršenih rečenica teorije koje ponekad skrenu u suvoparno objašnjavanje. Umesto otkrivanja smisla sveta zateknem sebe kako se vrtim u krug, jureći sopstveni rep. Nekad stvarno nemam ni mozga ni živaca.
Želim nešto kratko, žestoko i opijajuće. Znam da zvuči kao da mi je potreban šot žestine, ali ne, u tim trenucima pribegavam nasumičnom listanju zbriki poezije koje su razbacane po stanu. Predlažem vam četiri omiljene, koje će vas zaustaviti, zbuniti, naterati na razmišljanje, a možda i mrvicu popraviti, što da ne.
TELO KOD KUĆE
RUPI KAUR
Rupi Kaur ne treba posebno predstavljati, svoje reči koristi precizno kao hirurški nožić, da hitro zareže gde treba. Naravno da imam sve zbrike kod nas prevedene u Kosmos izdanju, pa čak i njen workbook „Riječi kao ljek“ koji sam nabavila preko Zagreba. No, zbrika „Telo kod kuće“ mi je aposlutni favorit. Nalazi se na sred mog stočića u dnevnoj sobi i svako malo je prevrćem u potrazi za pravim rečima. Ona ih nekako uvek ima. Bez kompromisa, ali nežno, Rupi gađa pravo u metu.
Sve ono što maglovito mislim ona napiše jezgrovito, precizno i tako delikatno, kao bez truda. U ovim turbulentnim vremenima možda nije loše ovu malu zbriku dodati u svoju torbu, kao puškicu za brzo se sabrati, pa nastaviti dalje.
KA SEBI
JUNG PEUBLO
Jang Peublo (odnosno Dijego Perez) je planetarno poznati autor čija prva zbrika „Ka sebi“ je tek nedavno prevedena kod nas zahvaljujući mladoj izdavačkoj kući Stet. Ovu knjigu napisao je pošto je kao zavisnik otkrio Vipassanu, praksu koja podrazumeva meditaciju od 11 sati dnevno u plementoj tišini. On je sa praksom pisanja započeo javno, a Instagram nalog na kom je delio misli sada ima skoro 3 miliona pratilaca.
Glavna poruka iz knjige „Ka sebi“ koju je važno shvatiti jeste da je pravo isceljenje moguće. Kako Dijego kaže: „težina koju nosimo u podsvesnom umu i emocionalni obrasci koji ga oblikuju ni na koji način nisu trajni. Um je promenljiv i može postati lakše. Način na koji se ponašamo i kako vidimo svet nije stalan. Kada posmatramo sebe i gradimo ljubav prema sebi i samosvest, možemo se transformisati u bolje verzije sebe i postati saosećajniji prema sebi i drugima“. Klimam glavom!
DOVOLJNO JE MALO SUNCA
VITOMIRKA TREBOVAC
Vitomirka je pesnikinja čije reči se ređaju jednostavno, one teku i kroz svaku pesmu projezdite do samog kraja, koji vas čeka sa malim tvistom kako bi vas ostavila u posebnom raspoloženju dok tragate za svojim značenjima. Hitrim pokretima, skoro nevidljivim, Vitomirka hvata samu esenciju života, onih malenih stvari, sitnica koje čine širu sliku. Zbrika „Dovoljno je malo sunca“ me je kupila momentalno jarkožutim koricama koje su rekle – odmah nas nosiš kući! I jesam. I jako mi je drago da jesam.
MOJA MAMA ZNA ŠTA SE DEŠAVA U GRADOVIMA
RADMILA PETROVIĆ
Radmila Petrović se pojavila sa svojom prvom zbrikom poezije i sve nas razbucala! „Moja mama zna šta se dešava u gradovima“ izdata je u većini zemalja regiona, a svoj prevod je doživela i na poljski i nemački jezik. Radimila je jednom prilikom izjavila da je zainteresovana za preispitivanje tradicionalnih vrednosti, borbu protiv kulture ćutanja, borbu za jednakost i telesnu autonomiju žena, za poštovanje različitosti na svim nivoima i vraćanje pojedinca samom sebi.
I baš sve to je tako maestralno skupila u misli u ritmu koje otkrivaju sve zamke patrijahata i rodnih normi na našem podneblju. Ne preza od teških tema i bori se protiv licemerja tišine koja implicira da svi vodimo savršene živote. Kad klonem duhom, ova zbrika ume da me napuni energijom i vrati me u vinklu da mogu i hoću da se borim da sve bude bolje.
