Obično proces mog pisanja prati već uredno složen folder sa slikama, sve sa preciznim nazivima (SEO sve pamti), pa sve to poređano po pravom redosledu u editoru dok su pasusi ispunjeni lorem ipsum tekstom koji strpljivo čeka da izvezem odgovarajuće redove i greje im mesto. No, danas nisam tako raspoložena, sve mi sve čini tako daleko, već viđeno, skoro pa nebitno. Inače je to za mene crvena zastavica koja kaže zovi terapeutkinju, ali danas stvarno nije tako. Usisana sam iz svakodnevnog života, bila sam u nekoj drugoj dimenziji, ispod palme, u nekom drugom svetu (o kome ću vam baš sve napisati, jako detaljno, u nekoliko nastavaka).
I to u svetu gde vam zmija nonšalantno pređe put u gustoj šumi i to je boa, ali nema veze, ona je pošla svojim putem, nastavi dalje. Veoma stvarno, vrlo sirovo. Dovoljno da sagledate sve iz nove perspektive: da ste negde na kraj sveta sa grupicom poznanika, zmijom, lemurima i zebuima na mestu koje je toliko izolovano da ga ljudi posećuju otprilike na svakih par godina. Neverovatno iskustvo s obzirom na naš hiperkonektovani svet gde se čini da je ljuta civilizacija prodrla svuda – plot twist, nije. Naravno, ljuta civilizacija živi u meni i ne znam kako bih preživela u toj pravoj nenašminkanoj prirodi, ali bilo je lepo na trenutak sresti se sa njom. Sa puno poštovanja.
Skoro sam negde pronašla listu stvari koje mogu pomoći vašem mentalnom zdravlju i začudo to nije bio onaj klasični TikTok spisak koji podrazumeva 8 sati sna, buđenje u 5 ujutru i suplemente. Drugi spisak je zapravo skup svih stvari koje sam radila prošle nedelje. Između ostalog, kaže da lošu volju možemo „isprati“ uz posebno skretanje pažnje na činjenicu da slana voda odnosi sve muke. Ne znam kako i zašto, ali definitivno istinito. Plutanje u moru doslovno treba prepisivati na recept. Meni barem.
Plava linija horizonta, iznad upekla zvezda i nervni sistem momentalno prelazi na niži broj obrtaja. Odjednom sve nekako može, rešićemo, moguće je, biće. Stav u kome sam proklizavala u prethodnom periodu, rastemo na podneblju koje nam uporno govori da je nemoguće. Ali, moguće je. Sve. Tek tako.
Tišina. Kad ste je poslednji put doživeli? Što sam starija shvatam koliko me zvukovi opterećuju: kuckanje, koraci, štikle, dizel motori, gradilišta, urlanje, oštra zvonjava telefona, zvuk interfona, huk ulice, kakafonija života… To je to, uzmi ili ostavi, tako ti je kako ti je. A onda se zatekneš na ostrvu gde živi jedva sto ljudi od kojih na dnevnom nivou vidiš tek desetak i shvatiš da je tišina postojana i konstantna. Kakav zaboravljen koncept. Utopijski je misliti da to mogu da zadržim, ali bilo je lepo podsetiti se kako to izgleda. Čula su se probudila.
Sledeće sa tog spiska je zapravo moje omiljeno: gledanje u oblake. Dok kumulusi plove, menjaju oblike, dok im hvatam kraj i početak shvatam da prelazim u stanje nirvane. Sve je lelujavo, može biti, možda ne, forma je krhka, gubi se između dva treptaja. Metamorfoza u sekvencama. Pa kad se sunce pospremi na počinak pogled je i dalje uperen u nebo, broje se zvezde. Kreće nastup zvezda, sijaju, bljeskaju, svetlucaju, milion ih je. Svetla grada su stotinama kilometra daleko i svetlost daju samo zvezde i mesec koji je bio pun. Do pucanja.
Neko me je pitao kako ćeš posle ovoga nastaviti sa životom? Pokucala sam na vrata raja i ona su se otvorila. Pa, izgleda da nešto dobro radim. Nastaviću.
