Znate kako, imate one ljude koji su shvatili život, uredno pišu dnevnik svaki dan, podvlače najbitnije, zacrtali su svoj put i neustrašivo ga kroče. A onda, imate ljude poput mene. Koji, na primer, požele beskonačni izvor ružičastog šampanjca, pa dobiju svoju sumanutu fantaziju, sve kako su hteli u detalj. Ako sam išta naučila na ovom svetu jeste da su motivacija i akcija ključne za sve. Ali, da u principu bi bilo dobro da imate ciljeve koji su ono, iole smisleni. Ili ako nemate takve, nema veze, onda ste ja i završićete na pustom ostrvu uz pjenušac. No, ova digresija već dugo traje. Nekad nešto želim i (u)zaludno maštam, a neke epizode me udare pravo u čelo bez upozorenja. Baš tako, jer nemam bolji opis situacije kada su me pozvali na „malenu“ turu kroz Meksiko: slećemo u Kankun pa idemo dalje. Okeeej. Odgovor bi i na blanko bio da, a kamoli kada je ideja da se obiđu hoteli grupacije Karisma. Kankun je očekivano bio zabavan, bezbrižan i lakomislen (sve sa restoranima sa Michelin liste i privatnim koncertom marijači benda), a sledeća destinacija me je naterala da razmislim koliko je zapravo komplikovano da se zaozbiljke odselim u Meksiko?
Isla Holbox, odnosno ostrvo Holboš je ono što je u prvi mah bio Tulum pre nego što je postao epicentar turizma u Meksiku. Deo je zaštićenog rezervata što u praksi znači da ne postoje asfaltirani putevi, automobili su zabranjeni (iako su pojedini bagiji realno u kategoriji 4×4). Ostrvo je dugačko 40ak kilometara i široko jedva 2. I raj je za sve ljubitelje prirode, pa u jednom danu tu možete videti jata flamingosa (od juna do septembra), sive i bele pelikane kako lenjo kuliraju u moru, a iguane će vam najmanje tri puta u toku dana preprečiti put. No, bez brige samo se lenjo sunčaju i realno imaju stav kao i svi koji dođu na ovo ostrvo – iskuliraj i nema problema! Pored toga oko ponoći na nekoliko lokacija na ostrvu dešava se prirodni fenomen bioluminisencija fito planktona koji prirodno osvetle vodu.
Moja baza bila je Margaritaville® St Somewhere hotel, tačnije soba u prizemlju sa sopstvenim bazenom odakle je vrlo jednostavno otplutati do doručka i dalje na plažu. Kako su ovde pretežno gosti Amerikanci, većina je zauzela mesto kraj glavnog bazena nadomak šanka, tako da je fenomenalna. Ali f-e-n-o-m-e-n-a-l-n-a plaža u nekom momentu bila samo moja. Radi se o plaži kakve se ni Maldivi ne bi postideli, pesak je fin, intenzivno beo i nikada vruć (plus sa najlepšim blistavobelim školjkama), a more je tirkizne boje, voda je vrlo topla i super plitka. Nekoliko minuta na samoj ivici raja i zapitaćete se kakve ste uopšte to i imali probleme kad ste pošli? Posebno kad ispregovarate da vam osoblje dobaci pokoju Margaritu (iz kategorije baš taman) direktno na ležaljku koja pre podseća na krevet. Šta, realan život?! Ko je to??? Ne poznajem ga.
Ono što sam shvatila dok sam pijuckala koktele i piljila u pelikane jeste da je na nekih 10 minuta hoda smešten Nômade (upravo onaj legendarni sa Tuluma, na Holbošu im se nalazi novi hotel). Da li sam genijalno zaključila da je brže da idem uz plažu, kroz vodu, nego regularnim putem? Jesam. Da li sam bila u pravu? Nemam pojma, samo znam da sam imala najbolju šetnju – ikada! Hodate kroz tirkiznu vodu koja je jedva do kolena, a usput se ređaju rajski prizori: kokosove palme, more koje se preliva u svim nijansama tikrizne, malene uvale iza kojih su bele vile. Naravno, neprocenjiv je osećaj da ste potpuna luđakinja koja je kroz vodu i šipražje krenula sama bez nekog većeg plana, plus ste zabravili da bilo kom javite gde ste pošli. Ali hazaderi često i dobijaju, pa kad sam napokon izbila do lokacije, shvatila sam da sam u samom raju!
Nômade je hotelčić od 30 smeštajnih jedinica napravljenih od održivih materijala koji podsećaju na ogromna gnezda, dok se restoran nalazi na samoj plaži gde su ogromni kreveti i udobne fotelje sve sa fenomenalnim mirisom koji dopire iz kamenih saksija koje se dime. Sve što je potrebno ženi koja je precenila svoje mogućnosti šetnje na plus 35 stepeni, srećom hladna Margarita ovde stiže brzinom svetlosti. Malo gledate pelikane kako kuliraju, malo pokušavate da shvatite koje su sve to biljke u tom custom made mirisu (totalno nemoguća misija), malo shazamujete pesme (mada realno nije da nisu na njihovom Spotify nalogu), pa mešate so i lajm i uskoro ćete shvatiti da ste prešli u totalni zen. Jasno je što sam poželela da se prekvalifujem u joga instruktorku i ostanem tu do kraja vremena? Naravno da samo izmišljamo da smo na pustom ostrvu i da nije problem da platite karticom, hvala.
Šetnja nazad je bila i još bolja, a ono što su mi na recepciji najavili kad sam se čekinovala da je na ovom mestu zalazak sunca pravi spektakl. Moram priznati da sam bila malo skeptična, jer okej sunce, svi ga imamo. Ali sam morala da pojedem svu svoju skepsu kada sam videla kakve se boje tu razlivaju na nebu dok sunce polako tone iza mora. Holboš spada u ona „once in lifetime“ iskustva, ali što je najbolje možete ga ponavljati u beskraj, samo jedan let do Frankfurta, pa jedan malo duži do Kankuna, zatim 3 sata drumom (uz obaveznu pauzu za lokalitet Chichén-Itzá) i nekih pola sata brodom. Apsolutno se isplati!
