I šta je zaključak posle jedne takve nežne oflajn epizode? Ako uporno čekamo nadahnuće, ono nikada neće doći.

Samoj sebi ostavljam post-it beleške koje nalažu vežbanje zahvalnosti i odlučan skok van zone komfora.

Biti tu i sada je umetnost koja se dugo, dugo brusi i zahteva konstantnu vežbu. Nije lako, ali kada dostignete taj momenat u kome samo postojite sav napor se briše.

Zaroniti u oflajn svet i ne odoleti pritisku u glavi da izronite samo na još jedan udisaj digitalnih zbivanja? Ako mogu ja, sasvim sigurno možete i vi

Možda malo da odmorimo od mahnitog skrolovanja, možda da žmurimo, pa da posmatramo, malo da ćutimo, puno da mislimo...